Iglena akupunktura
ISTORIJSKI RAZVOJ AKUPUNKTURE U KINI
Da bi pravilno shvatili i procenili sadašnje stanje i vrednost akupunkture, potrebno je ukratko
se upoznati sa istorijskim razvojem ove drevne kineske medicinske discipline.
Najstariji pisani podaci o akupunkturi nalaze se u delu "HUANGDI NEI CHING" (Medicinski
kodeks), koje je napisano oko 475-221. godine pre n. e. Veliki deo ove knjige posvećen je
fiziologiji i patologiji visceralnih organa i kanala, akupunkturnim tačkama, indikacijama i
kontraindikacijama za akupunkturu i moksibustiju.
Međutim, na osnovu iskopina oruđa i drugih tragova, može se zaključiti da se akupunktura upotrebljavala i ranije. Živeći u relativno zaostalim prilikama i vodeći stalnu borbu s prirodom, ljudi toga doba su primetili da neka oboljenja ili telesni bolovi iščezavaju posle slučajnog uboda trnom ili nenamerne posekotine kamenom, odnosno posle opekotine. Zato su, u cilju smanjenja bolova i u borbi protiv raznih oboljenja, stimulirali izvesne tačke, odnosno bolne delove površine tela, oštrim delovima kamena. Ovo kamenje su nazvali PIEN CHIN - kameno šilo ili kamena igla. Način njihove primene opisan je u "SHUO WEN CHIE CHI" (Analitički rečnik karaktera), koji potiče iz vremena dinastije Han (206. god. pre n. e. - 220. god. n. e.) i predstavlja najprimitivniji metod akupunkture.
Pored toga, Stari Kinezi su došli i do saznanja da bolovi nestaju i ako se zagrevaju određene tačke na površini tela. Ove intervencije ubodom i zagrevanjem su jedan vid spoljašnje terapije i predstavljaju ranu fazu akupunkture i moksibustije.
U kasnijem periodu za akupunkturu su upotrebljavane igle od bambusa i kosti.
Arheološka istraživanja otkrila su da su u bronzano doba korišćene igle od metala. Tako, na primer, za vreme dinastija Shang-Yin (1766-1122. god. pre n. e.) i Chou (1122-255. god. pre n. e.) upotrebljavale su se metalne igle u vidu ,,igala sa devet oblika" nazvanih CHIU CHEN. Metalne igle su ubadane u određene tačke na koži najpre površno, a zatim i dublje u potkožna tkiva.
U toku dalje upotrebe akupunkture sticana su klinička iskustva, koja su se prenosila generacijama, a određene akupunkturne tačke dobile su svoje nazive i kliničke indikacije. Ovo je učinjeno za vreme Zapadnih i Istočnih Tsin dinastija (265-420. god.), kao i kasnijih Sevemih i Južnih dinastija (420-589. god.). U knjizi iztogperioda "CHEN CHIU CHIA Yl CHING" (Klasično delo akupunkture i moksibustije) vidi se da su još tada utvrđeni tačni nazivi kanala i akupunkturnih tačaka, kao i njihove lokalizacije. U istoj knjizi opisane su osobine pojedinih tačaka, indikacije za njihovu stimulaciju i metodologija akupunkture i moksibustije. U jednoj drugoj knjizi iz ovog perioda, pod naslovom "CHOU HOU PEI CHI FANG" (Uputstvo kod hitnih stanja), koju je napisao lekar KO HUNG, iznet je primitivan metod ventuza pomoću roga u cilju stimulacije akupunkturnih tačaka kod raznih oboljenja.
U vreme dinastije Tang (618-907. god.) lekar SUN SZU-MIAO razrađuje ideju lokalnog bola i postavlja pravilo ,,ubodi gde postoji osetljivost". Na osnovu ovog pravila, u kasnijem razvoju akupunkture su osetljiva mesta predstavljala akupunkturne tačke AH SHI. Ova misao i danas čini jedan od važnih principa kod izbora akupunkturnih tačaka u terapiji akupunkturom. Za vreme ove dinastije moksibustija je bila jako uvažena specijalnost.
U daljem razvoju, od velikog je značaja osnivanje fakulteta za akupunkturu i moksibustiju pri Imperijalnom medicinskom koledžu za vreme dinastije Tang.
U kasnijem periodu (dinastije Sung, Kin i Yuan; 960-1368. god.), od istorijskog značaja za razvoj akupunkture je knjiga ,,WANG WE/-Y/-a "TONG CHEN SHU HSUE CHEN CHIU TU CHING" (Ručna ilustracija akupunkturnih tačaka prema bronzanim figu-rama). U ovom delu opisano je 657 akupunkturnih tačaka na čovečijem telu, raščišćeni su pojmovi o akupunkturnim tačkama i njihovoj lokalizaciji, kao i o distribuciji površnih kanala. Tako ovaj period predstavlja "zlatno doba" akupunkture i moksibustije u staroj Kini.
Već su tradicionalni kineski lekari primetili da ubodom igle u pdređene tačke na površini tela pacijenti dobijaju senzacije u vidu bolne osetljivosti, težine, trnjenja i obamrlosti. Ove senzacije su nazvane TECHI tj. "normalna reakcija akupunkture". Danas su ove senzacije poznate kao CHINGLO - fenomen ili "ubodna reakcija".
