Fizikalna terapija
Fizikalna terapija kao deo opšte terapije, nalazi široku primenu u svakodnevnoj medicinskoj praksi. Tradicionalne osnove fizioterapijskih metoda našle su u tehničkom razvoju nove mogućnosti i učinile je modernijom i savremenijom. Sa napretkom medicine a naročito u domenu istraživanja etiologije i terapije zaraznih bolesti, nije više prioritetno pitanje samo spasiti život bolesnika, već u mnogo većoj meri smanjiti posledice oboljenja i povređivanja. Medicina je postala više socijalna i pristupačnija članovima zajednice, te kao takva orijentiše se svestranije na ličnost čoveka i zajednicu u kojoj živi sa fizičkog, mentalnog i socijalnog stanovišta. Fizikalna terapija ima svoje veoma značajno mesto u tom novom kontekstu shvatanja i primene medicinske doktrine, i to naročito u fazi tercijerne prevencije oboljevanja i povređivanja, u okviru posebne medicinske discipline - FIZIKALNE MEDICINE I REHABILITACIJE.
Niti nam je cilj a niti je ovde mesto da se ulazi u polemiku oko vrednosti pojedinih fizioterapijskih metoda, pa i čitave fizikalne terapije. Iz svetske literature iz ove oblasti možemo dobiti mnogo podataka o tome ukoliko bi postojao poseban interes za takvom diskusijom. Po našem mišljenju u pitanju je poznavanje, odnosno nepoznavanje izvesnih metoda koje se ističu ili kritikuju, u pitanju su lični stavovi na osnovu sopstvenih iskustava pojedinih autora, njihovi uspesi, propusti i greške, na kojima se baziraju zaključci. Lekaru i terapeutu, i čitavom timu stručnjaka koji se bavi lečenjem i osposobljavanjem bolesnika i povređenih, stoji na raspoloženju veoma bogat izbor metoda i sredstava, a od njihove invencije, poznavanja problema, iskustva i drugih faktora zavisi koliko će uspeha postići u svom radu.
Opšte je poznata činjenica da pacijenta ne možemo više posmatrati izolovano, kao objekat terapijskih pothvata i metoda, a još manje kao oboleli organ, povređeni ekstremitet itd., već kao ličnost koja te fizičke tegobe doživljava u psihičkoj sferi koja je takođe izložena traumatiziranju, a i posledicama u porodičnom životu, na radnom mestu i u zajednici u širem smislu. Prema tome, lekar i terapeut moraju imati daleko širu koncepciju nego nekada, i shvatiti da primenjujući jednu terapijsku metodu moraju, pored primene svoje profesionalne veštine, da vode ra-čuna o pristupu pacijentovoj ličnosti,'pri dobijanju njegove saradnje i poučavanju pacijenta da zna o svome poremećaju što više da bi pomogao njegovom rešavanju i brinuo se o tome ne samo za vreme trajanja terapije, već možda i čitavog života.
Sve veći broj hroničnih neinfektivnih oboljenja, razvoj industrije i saobraćaja sa svojim profesionalnim oboljenjima, štetnostima i povredama, produženje prosečnog trajanja života - predstavljaju veoma zahvalno polje rada fizikalne medicine i rehabilitacije i povećavaju potrebu primene fizioterapijskih metoda i tehnika. Fizioterapeut nalazi svoje mesto ne samo u okviru specijalizovanog odeljenja bolnice ili specijalizovane ustanove, već i u okviru fabrike, patronaže, domaćeg lečenja, itd.
Fizioterapija kao deo opšteg lečenja i osposobljavanja, predstavlja vrlo značajnu disciplinu, i kao takva treba da bude dostojno zastupljena.
