MANUELNA TERAPIJA
Manuelna terapija se sastoji od posebnih manuelnih zahvata mobilizacije i manipulacije, koji se koriste za uspostavljanje poremećene funkcije zglobova kičme, znatno rede ekstremiteta. Danas se sve više upotrebljava naziv manuelna medicina, budući da je za pravilnu i uspešnu primenu manuelnih zahvata neophodna posebna dijagnostika.
Pod poremećajem funkcije u manuelnoj medicini se podrazumeva tzv. funkcionalna blokada zglobova. Pokreti u zglobovima su ograničeni u jednom ili više pravaca. Pri tome je poremećena "igra zglobova" (joint play). To su po Menelu (Menniell) međusobna pomeranja zglobnih tela laterolateralni, anteroposteriomi i rotacioni pomak, trakcija i kompresija. Ove pokrete bolesnik ne može da izvede voljno.
Funkcionalna blokada zglobova nastaje usled preopterećenja ili nepravilnog opterećenja kičmenog stuba razne geneze, zatim usled refleksnog spazma m. errector spinae koji fiksira i blokira odgovarajuće dinamičke vertebralne segmente i dr.
Kičmeni stub na opterećenje reaguje kao celina. Blokada jednog segmenta izaziva hipermobilnost ili blokadu drugog segmenta. Javljaju se bolovi, spazam mišića i drugi poremećaji.
Teorije o nastanku fimkcionalne blokade
Postoji više teorija o nastanku funkcionalne blokade. Navešćemo one koje se u literaturi najviše pominju.
Teorija subluksacije. Ova teorija je najstarija (Palmer, 1934), a njeni zastupnici su hiropraktičari. Po njin ja, funkcionalna blokada nastaje usled pomeranja pojedinih pršljenova što oni nazivaju subluksacijom, a odstranjenje blokade manuelnim zahvatima nazivaju repozicijom.
T e o r i j a o u t i c a j u degenerativnih promena. Sirijaks (eyriax), De Sez (De Seze) i dr. smatraju da je manuelna terapija patogenetska terapija degenerativnih promena kičme, uključujući i herniju diskusa. Po njima, aspiracionim mehanizmom može se postići repozicija prolabiranih nukleusnih masa ili njihovo udaljavanje od živčanih elemenata, a refleksnim delovanjem na proprioceptore u mišićima, tetivama i zglobnoj čahuri može se odstraniti bol i spazam mišića.
T e o r i j a o u k l j e š t e n j u m e n i s k o i d a. Začetnici ove teorije su Eminiger (Emminiger) i Kos (Koos). Oni su pošli od pretpostavke da u intervertebralnim zglobovima postoje meniskoidi vezivno tkivne tvorevine koje su jednim krajem fiksirane za zglobnu čahuru, a drugim zadebljanim krajem slobodno vise u zglobnoj šupljini i povećavaju kongnientnost zglobnih površina. Po ovoj teoriji, meniskoid se može uklještiti u zglobu, pri čemu se zglobna čahura utiskuje u zglobnu pukotinu i blokira "igru zglobova". Manuelnim zahvatima udaljavaju se zglobna tela i zateže se zglobna čahura, tako da se meniskoid izvlači iz niše i vraća na svoje mesto.
N e u r o r e f l e k s n a t e o r i j a. Ova teorija stekla je poslednjih godina veliku popularnost. Zastupaju je brojni autori. Navešćemo model neuroretleksne aktivnosti prema J. i V. Dvoržaku (Dvofak, 1988). Usled nepravilnog položaja i opterećenja kičme (segmentna disfunkcija) nastaje iritacija mehanoreeeptora tipa I u fibroznoj zglobnoj čahuri s refleksnotoničkim uticajem na aksijalnu muskulaturu i muskulaturu ekstremiteta. Mišićni tonus se povećava, a javljaju se i miotendinoze (fibrozni čvorići ili trake u mišićima i tetivama, naročito na njihovim insercijama). To još više pogoršava segmentnu disfunkciju i predstavlja dodatni impuls, koji u sadejstvu s mehaničkim, hemijskim i drugim štetnim činiocima deluje nadražajno na nociceptore u zglobnoj čahuri. Javlja se bol i povećava se spazam mišića. Manipulacijom se postiže korekcija nepravilnog funkcionalnog položaja kičme i nadražaj mehanoreeeptora tipa II s presinaptičkom inhibicijom nociceptivne aktivnosti, koja verovatno nastaje oslobađanjem enkefalina u ćelijama gelatinozne supstancije zadnjih rogova kičmene moždine. Na taj način, smanjuje se bol i spazam mišića i normalizuje se aktivnost receptora u zglobnoj čahuri.
