trakcijom pomoću elektrormotora. Takvi stolovi imaju ležište od 2 do 4 ploče, koje pokreće (razrmiče) elektromotor.
Ekstenzija lumbalne kičme obično se izvodi u ležećem položaju na leđima, pri čemu su noge fieksirane u kukovima i kolenima, a potkolenice postavljene na posebnu platformu koja može da se pomera. U ovom položaju postiže se izravnanje lumbalne lordoze i relaksacija paravertebralne muskulature. Pomoću pojaseva fiksiraju se grudni koš i karlica za dve susedne ploče. Razmicanjem ekartiranjem ploča isteže se lumbalna kičma.
Poznate su i druge vrste ekstenzije lumbalne kičme: horizontalna ekstenzija na trbuhu, vertikalna ekstenzija, ekstenzija na strmoj ravni, ekstenzija u položaju laterofleksije, laterorotaeije i dr.
Ekstenzija vratne kičme izvodi se u ležećem ili sedećem položaju. Fiksira se glava pomoću Glisonove omče i rameni pojas. Rameni pojas ne sme da se fiksira ispod pazuha zbog opasnosti od oštećenja pleksusa brahijalisa. Trakcija se vrši u položaju fleksije od 20° do 30 °, jer u tom položaju ne postoj i opasnost od oštećenja kičmene moždine, a postiže se veće proširenje intervertebralnih otvora. Trakcija u položaju hiperekstenzije može da izazove izbočenje žutih ligamenata u kičmeni kanal i pritisak na kičmenu moždinu.
Podvodna ekstenzija se primenjuje u toploj vodi (37 do 38°e), čime se postiže relaksacija paravertebralne muskulature i analgetičko dejstvo. Ona može biti horizontalna i vertikalna. Horizontalna ekstenzija se izvodi u kadi, u poluležećem položaju s flektiranim nogama, a za trakciju se obično koristi sistem poluge. Vertikalna ekstenzija se izvodi u bazenu. Telo je u vodi do iznad ramena fiksira se trup, tako da trakciju vrši težina tela i dodatni teret, koji se zakači za pojas postavljen na kriste ilijačnih kostiju ili na trohantere.
Ekstenzija može biti: 1. trajna- primenjuje se u krevetu i traje nekoliko časova; 2. kontinuirana - primenjuje se neprekidno s istom trakcionom silom; 3. intermitentna - primenjuje se u intervalima, pri čemu aktivna faza (trakcija) traje 15 do 60 s, a pasivna faza (pauza) 30 do 60 s; i 4. sukcesivno-progresivna - to je intermitentna trakcija pri kojoj se trakciona sila povećava sukcesivno, tokom svake sledeće aktivne faze.
Doziranje
Elemente doziranja čine veličina trakcione sile i trajanje procedure. Razni autori primenjuju različitu trakcionu silu: za lumbalnu kičmu -od 200 do 500N, čak i do 900 N (!); za cervikalnu - od 10 do 150 N. Trakciona sila zavisi od toga da li je bolni sindrom akutan ili hroničan. Kod akutnog sindroma primenjuje se manja sila, kod hroničnog - veća. Intermitentna trakcija primenjuje se s većom silom od kontinuirane.
Trajanje procedure je različito i zavisi od vrste trakcije i primenjene sile. Trajna ekstenzija na krevetu primenjuje se s malom silom i može da traje nekoliko časova. Lumbalna ekstenzija traje od 10 do 30 min, a cervikalna - od 5 do 15 min.
Lečenje se sastoji od 10 do 20 procedura, koje se primenjuju svakog dana. Ako ni posle 7 do 8 procedura ne nastupi nikakav efekat, ekstenzija se prekida.
Opšta pravila za prmnenu ekstenzije
Ekstenzija se primenjuje samo posle pravilno postavljene dijagnoze. Pre ekstenzije primenjuju se procedure s relaksantnim i analgetičkim dejstvom (termoterapija, infraerveni zraci, kratki talasi, infrazvuk i dr.). Trakcija treba da deluje samo na cervikalnu, odnosno lumbalnu kičmu. To se postiže pravilnom fiksacijom najbližih segmenata - glave i ramena, odnosno grudnog koša i karlice.
Trakciona sila se povećava postepeno. Naglo povećanje deluje nadražajno na proprioreceptore i povećava spazam paravertebralne muskulature. Zbog kompresije fiksacionog pojasa na grudni koš, može da se javi otežano disanje i prekordijalni bolovi. Takođe mogu da se pojačaju postojeći bolovi i da nastupi pogoršanje, ako je tehnika nepravilno primenjena ili ako je indikacija nepravilno postavljena.
Procedura se završava tako što se trakciona sila postepeno smanjuje i fiksacija postepeno skida. Bolesnik ostaje da leži na stolu 20 do 30 min u istom položaju u kome je trakcija vršena.
Kontraindikaeije:
- teška diskushernija, kod koje postoji indikacija za operaeiju;
- tuberkulozni spondilitis;
- tumori;
- frakture;
- izražena osteoporoza;
- Šojermanova bolest;
- ingvinalna i skrotalna hemija;
- teža srčana i plućna oboljenja;
- tudnoća.
